Sadržaj teksta4 odeljaka
Kako ljudi žive bez YouTube Premiuma?
Pre nekoliko dana sam imao problem sa YouTube Premium pretplatom i na kratko ostao bez Premium funkcija.
Vrlo brzo sam se zapitao nešto potpuno banalno: kako ljudi uopšte koriste YouTube bez Premiuma?
Nisu problem samo reklame, iako ih stvarno ima previše. Pustim nešto da slušam, izađem iz aplikacije da odgovorim na poruku i muzika prestane. Zaključam telefon, prestane. Hoću da radim nešto drugo dok slušam sadržaj, ne može.
I onda sam pomislio koliko je zapravo "prefrigran" taj poslovni model.
Napravio sam nešto što ti je korisno. Možeš da ga koristiš besplatno, ali ako nećeš da te smaram, ograničavam i zarađujem na tvojoj pažnji, onda plati.
Praktično biraš čime plaćaš: novcem, pažnjom ili komforom.
Ali YouTube je ovde potpuno nebitan.
Mnogo mi je zanimljivije koliko se čovek brzo navikne na dobro i koliko još brže počne da ga podrazumeva.
Kada sam prvi put uzeo Premium, verovatno sam primećivao koliko je dobro što nema reklama i što mogu normalno da slušam sadržaj dok koristim telefon. Posle nekog vremena to više nije bila pogodnost. Postalo je normalno.
Tek kada sam na kratko ostao bez toga, ponovo sam ga primetio.
A isto radimo sa gotovo svim u životu.
Sa zdravljem. Dok smo zdravi uglavnom ga podrazumevamo, a kada nešto nije u redu dali bismo mnogo da vratimo ono o čemu juče nismo ni razmišljali.
Sa ljudima koje volimo. Naviknemo se da su tu, da ćemo ih videti sutra, da možemo da ih pozovemo kada želimo.
Sa decom dok su mala, roditeljima dok su zdravi, prijateljima, putovanjima, običnim trenucima, ručkom sa porodicom ili slobodnim vikendom.
Neverovatno brzo prestanemo da cenimo ono što imamo čim postane deo svakodnevice.
I potpuno isto radimo sa standardom života.
Današnji luksuz je sutrašnji minimum
Pogledajte šta je bio standard prosečnog čoveka pre 1.000 godina, pre 100 godina, pre 30 godina i danas.
Klima u automobilu je nekada bila luksuz. Danas se nerviramo ako ne radi.
Internet je bio čudo. Danas nam je problem ako ga nema minut.
Mobilni telefon je bio luksuz. Danas je praktično deo čoveka.
Navigacija, online bankarstvo, streaming, dostava hrane, video pozivi, pristup gotovo svim informacijama sveta u nekoliko sekundi...
Sve su to u jednom trenutku bile neverovatne stvari.
Danas ih skoro ne primećujemo.
Čovek se, izgleda, ne navikava samo na bolje. Stalno pomera granicu onoga što smatra normalnim.
I zato na AI treba posebno da obratimo pažnju.
Danas smo još u fazi u kojoj nas mnogo toga impresionira. AI uradi za minut nešto za šta nam je nekada trebalo nekoliko sati i kažemo da je neverovatno.
Ali koliko će dugo to biti neverovatno?
Zamislite da vaš kolega za par minuta uz AI uradi posao za koji vama treba ceo dan.
Vi i dalje imate izbor da ne koristite AI. Niko vas ne tera.
Samo je pitanje koliko dugo možete sebi da priuštite taj izbor.
Mislim da ćemo vrlo brzo doći do trenutka kada AI više neće biti prednost onoga ko ga koristi, već ozbiljan nedostatak onoga ko ga ne koristi.
Današnji wow efekat će postati sutrašnji minimum. A upravo tu subscription priča postaje mnogo ozbiljnija.
Šta ako ne budemo plaćali luksuz, već normalan život?
Danas plaćamo Netflix, Spotify, YouTube, cloud, aplikacije i gomilu drugih servisa.
Sutra ćemo verovatno plaćati AI koji radi sa nama, zdravstvene tehnologije, autonomnu mobilnost, personalizovano obrazovanje, pametne sisteme u kući i ko zna šta još što danas ni ne postoji.
Nije problem samo što će svega toga biti mnogo. Mnogo je zanimljivije šta će se dogoditi kada se na sve to naviknemo.
Kompanije više ne žele samo da vam jednom prodaju proizvod. Najbolji poslovni model je da postanu deo vaše svakodnevne infrastrukture.
A kada nešto postane infrastruktura života, mnogo je teže reći: ne treba mi više.
YouTube Premium je potpuno bezazlen primer. Ako ga otkažem, gledaću reklame i nerviraću se.
Ali šta kada govorimo o AI-u koji mi omogućava da radim nekoliko puta produktivnije?
Ili zdravstvenoj tehnologiji koja mi omogućava kvalitetniji i duži život?
Ili nečemu trećem što će za 50 ili 100 godina biti toliko normalno koliko je nama danas normalan internet?
Serija Black mirror, ali i neki filmovi su već obrađivali ovu temu, ali tada nam je to bilo suvše daleko. Sada je već tu, počelo je.
O ubrzanju tehnološkog razvoja i tome dokle nas ono može dovesti pisao sam i u tekstu „Evolucija bez kočnica: poslednja ljudska odluka“:
Evolucija bez kočnica: poslednja ljudska odluka
Pogledajte sada brzinu kojom se naš standard menja i pokušajte da zamislite šta će prosečan čovek za 100 godina smatrati normalnim životom.
Ne luksuznim. Normalnim!
Možda će živeti mnogo duže, biti mnogo zdraviji, imati AI koji za njega obavlja ogroman deo posla, vozila koja sama voze, kuću koja sama upravlja gotovo svime i pristup mogućnostima koje nama danas deluju kao naučna fantastika.
Ali koliko će tih stvari morati stalno da plaća samo da bi živeo standardom koji će tada biti prosečan?
Možda će prosečan čovek budućnosti živeti kvalitetnije nego današnji milijarder, ali će istovremeno tokom celog života plaćati desetine ili stotine sistema koji mu takav život omogućavaju.
I onda dolazimo do paradoksa.
Možda ćemo imati najbolji život koji je čovek ikada imao, ali ćemo istovremeno veliki deo svog života morati da dajemo da bismo nastavili da živimo život koji smatramo normalnim.
Da li je to moderno ropstvo ili najbolja razmena koju smo ikada napravili?
Lako je reći da ćemo postati robovi tehnologije, kompanija i pretplata, ali nisam siguran da je tako jednostavno.
Ako mi AI svakog dana uštedi dva ili tri sata života, a ja ga dobrovoljno plaćam, možda nisam postao njegov rob. Možda sam upravo kupio više slobode.
Ako mi neka zdravstvena tehnologija omogući da živim dvadeset godina duže i kvalitetnije, teško je tvrditi da sam izgubio slobodu samo zato što je plaćam.
Problem nastaje ako izbor postoji samo formalno.
Možeš da ne koristiš AI, ali više ne možeš da budeš konkurentan. Možeš da odbiješ novu zdravstvenu tehnologiju, ali ljudi oko tebe zahvaljujući njoj žive mnogo duže. Možeš da odbiješ sve pretplate i digitalne sisteme, ali cena te odluke postane život daleko ispod standarda društva u kojem živiš.
Tada te niko formalno ne tera ni na šta, ali je pitanje koliko je izbor zaista slobodan ako je cena odbijanja previsoka.
Sa druge strane, ako nam sve te tehnologije omoguće da živimo zdravije, duže, lakše i sa više slobodnog vremena nego bilo koja generacija pre nas, možda ćemo te uslove prihvatati potpuno dobrovoljno i uopšte ih nećemo doživljavati kao ograničenje.
I možda će se ljudi jednog dana podeliti u dve grupe.
Jedni će prihvatiti sistem, njegove pretplate i uslove, jer će smatrati da je život koji zauzvrat dobijaju vredan te cene.
Drugi će pokušati da zadrže što veću nezavisnost od tog sistema, čak i ako to znači da se odreknu dela komfora, mogućnosti i standarda koji ostatak društva smatra normalnim.
Prvi će možda reći da su kupili slobodu.
Drugi će možda reći da su je sačuvali.
A moguće je da će obe grupe biti u pravu.
Kojoj grupi ti pripadaš?
Povezana usluga: poslovni konsalting.
